Priča o mojoj majci

Moja majka je rođena između Velike i Male Gospojine 1928. ili 1929. godine. Tačan datum svog rođenja nikad nije znala zasigurno jer su sve crkvene knjige izgorele za vreme ofanzive na Kozari u drugom svetskom ratu. Rodno selo se zove Gunjevci i nalazi se na 9 kilometara udaljenosti od Kozarske Dubice u Republici Srpskoj. Bilo je to veliko selo u podnožju Kozare sa Pravoslavnom crkvom, naseljeno srpskim seljacima. Sećam se da mi je majka pričala da je imalo preko tri stotine kuća. Danas ih nema ni trideset. Po skorijem popisu bilo je 230 stanovnika. U junu mesecu, tačnije 10.06.1942. kada je počela ofanziva na Kozari, moja majka je sa njenom majkom, ocem, bratom i dve sestre odvedena u ustaški koncentracioni logor Jasenovac u kome je ubijeno više od 700.000 ljudi. Nezavisna država Hrvatska je u saradnji sa nemačkim okupatorima radila na potpunom istrebljenju srpskog naroda na svojoj teritoriji. Odveden je gotovo sav srpski narod sa tog prostora. Goloruki muškarci, starci, starice, žene i deca. Odvedeni su samo zato što su bili Srbi Pravoslavne vere. I danas stare žene u Podkozarskim selima nose crne marame na glavi u znak žalosti i celoživotne tuge za najmilijima. Od cele porodice Krnjajić, kako je bilo devojačko prezime moje majke, samo je ona preživela. Preživela je zahvaljujući Bogu i upornosti njene tetke koja je bila katolička časna sestra. Ta majkina tetka je svakog dana dolazila sa flašom ljute rakije ne bi li ubedila pijanog ustašu koji je stražario uz logorsku žicu da joj da makar jedno dete. Nakon više uzastopnih, svakodnevnih pokušaja, pijani ustaša je popustio. Prebacio je moju majku preko logorske žice. Trinaestogodišnja devojčica je bila spasena. Majka nije smela zbog ustaških racija i progona da ostane kod tetke. Morala je da se vrati na opustošeno ognjište. Sve je bilo popaljeno, seoskim putevima i stazama je išla podivljala stoka. Nigde nije bilo živog čoveka. Sakrila se u senu na ambaru svoje štale. Odatle je danima sakrivena gledala na opustošeno selo. Povremeno su se navraćale grupe pijanih ustaških koljača… Navraćali su se zbog svega što je još moglo biti živo…

Ostala je tako u senu sakrivena hraneći se lišćem i mahovinom sve dok u popaljeno selo nije stigla Proleterska 5. udarna krajiška brigada. Partizani su je poveli sa sobom. Postala je partizanska bolničarka i prošla sve velike bitke NOR-a sa slavnom brigadom, Sutjesku, Neretvu… Dočekala je kraj rata i skupo plaćenu slobodu. Ovo pišem jer se prošlost ne sme nikada Logorzaboraviti.

Mojoj majci s ljubavlju.

О Sam uradi

Najveći uspeh u životu: Srećno oženjen, otac dvoje divne dece. Zvanje: Pravnik. Profesionalno iskustvo: Prevodjenje sa engleskog i francuskog jezika, spoljno-trgovinsko poslovanje. The greatest success in life: Happily married, father of two wonderful children. Occupation: Lawyer. Professional experience: Translating of English and French, foreign trade.
Овај унос је објављен под Holokaust, Život и означен са , , , , , , , , , , , . Забележите сталну везу.

Šta vi mislite?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s