Ovaj dogadjaj koji se desio pre dva-tri meseca ispričao mi je moj zet. Nakon hirurške intervencije u Gradskoj bolnici na Zvezdari u Beogradu, mom zetu su ugradjena dva stenta. Operacija je hvala Bogu dobro prošla i moj zet se polako oporavljao na postoperativnom odelenju pomenute gradske bolnice.
U bolničkoj sobi sa njim, priča dalje on, bilo je još nekoliko bolesnika. Jednog dana doveden je još jedan novi pacijent. Ni sa kim od bolesnika u sobi od samog početka nije želeo da razgovara. Uskoro su saznali da je reč o, recimo alijas Fazli Fazliju. Dakle novopridošli pacijent je bio muslimanske vere.
Jednog dana nakon prijema ovog pacijenta, došla je u njihovu bolesničku sobu starica tražeći nekoga pogledom po sobi. Ugledavši glavni lik ove naše priče, Fazli Fazliju, starica je pošla ka njemu šireći ruke i uzvikujući: „Tu si Ivane, sine moj!“ Nastao je tajac u bolesničkoj sobi. Nikome od prisutnih bolesnika nije bilo ništa jasno. U tišini bolesničke sobe lebdela je dilema: „Kako Ivan, zar on nije Fazli Fazliju?“. Starica je prišavši njegovom krevetu počela da ga grli nagnuvši se nad njim. Uzaludno je pokušavala da ga poljubi jer se „njen sin“ uspešno skrivao ispod bolesničkog čaršava neprestano govoreći: „Ma nisam ja Ivan, nisam ja Ivan!“. Nakon intervencije dežurnih medicinskih sestara, očigledno poprilično dementna starica je udaljena sa odelenja. „Ivan“ je i dalje nastavio da očima iznad oboda čaršava povremeno, bez ikakve priče, samo povremeno pogleda na ostale „drugare“ iz sobe.
Svakog drugog dana na ovo odelenje Gradske bolnice na zvezdari dolaze sveštenici da obidju najteže bolesnike. Jedan od sveštenika je prišao „Ivanovom“ krevetu. Kada je pitao bolesnika kako se zove, ostali bolesnici su jednoglasno odgovorili u njegovo ime: „Zove se Ivan“. Sveštenik je pričestio „Ivana“, blagosiljao ga i pomolio se za njegovo zdravlje, pokropio ga Svetom vodicom, dao mu ikonicu Svete Bogorodice koju je „Ivan“ celivao.
Nedugo zatim, saznalo se za „Ivanovu“ životnu priču. On je konačno progovorio sa ostalim drugarima iz sobe. Teško je radio celog života u Gradskoj čistoći Beograda i mukotrpno hranio i školovao svoju mnogobrojnu decu. Ista ta deca su „Ivana“ redovno posećivala u bolnici, bila su sva lepo vaspitana i prepuna ljubavi i poštovanja prema svom 
bolesnom ocu. Uskoro je „Ivan“ otpušten iz Gradske bolnice i oporavljen otišao kući.
O svemu i svacemu 