Vladike i liturgija po novom

Srpska Pravoslavna Crkva je moja crkva i crkva mojih predaka.

Ja imam jednu crkvu i kakva god da jeste i kakva god da bude uvek će biti moja crkva.

Baš kao majka. Majka crkva.

Od pre otprilike pet godina, počelo je služenje liturgije na nov način.

Nekoliko vladika u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi zagovara nov način služenja liturgije: 

• U eparhiji braničevskoj, vladika Ignatije (Midić),
• U eparhiji bačkoj, vladika Irinej (Bulović),
• U eparhiji šumadijskoj vladika Jovan (Mladenović).

Sećam se da sam sebi na toj prvoj liturgiji od pre nekih pet godina koja je služena na nov način postavio pitanje, zašto ove novine u služenju?

Nakon traženja odgovora na ovo pitanje našao sam samo jedan odgovor: „Liturgija je živa kao i sam ljudski život i u tom smislu ima svoju genezu“.

Nisam bio zadovoljan ovim odgovorom. 

Prva pomisao mi je bila sledeće. Šta ako nekom u budućnosti, budućnosti za koju u duhovnom smislu nimalo nisam optimista, padne na pamet da opet „ubaci nešto novo“?

Zamislite šta bi od liturgije i crkve ostalo kada bi svako mogao kada mu se prohte jednostavno da menja, ubacuje ili skraćuje molitvena pravila koja postoje vekovima.

Zar nisu upravo te nepromenjene vrednosti koje odolevaju zubu vremena vekovima upravo ono što je najvrednije u duhovnoj riznici i baštini naše ili bilo koje crkve?

Napomenuo bih jedan savremeni antagonizam koji sve više i više na zapadu uzima maha. Pojedine crkve uvode u sveštenički čin i žene?

U Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi ženi nije dozvoljeno ni u oltar da uđe a kamoli sveštenik da bude.

Molim da se ovaj moj komentar ne shvati kao muško-šovinistički, ali Sveti oci nisu bez razloga postavljali ovakva pravila kada su udarali temelje crkvi kao instituciji.

Ova institucija bi jedina trebalo da „odoli i vratima pakla“, kako je govorio sam naš Gospod Isus Hristos.

Postavlja se pitanje, kakvi su motivi i razlozi u glavama pojedinih naših vladika kada uvode ovakve novine u liturgijskom Bogosluženju?

Ja ih poštujem kao Bogom datu duhovnu vlast. U istom smislu poštujem i svetovnu vlast. Poštovanje je poštovanje, za ljubav je potrebno nešto više.

Dana 28.03.2008. godine jedan naš vladika, biću suzdržan koji i na kom mestu, povišenim glasom je rekao: „Marš napolje!“.

Verujte mi da sam osetio teskobu u grudima kada sam ovo video i čuo.

Ovo se odnosilo na vernike koji su pevali kao pojci liturgijsko pevanje po Svetom Jovanu Zlatoustom. Dakle pevali su po starom načinu koji pomenuti vladika nije dozvoljavao.

Dalje je vladika govorio: „Izlazite napolje ako ne slušate! Vi govorite iz neznanja! Ako se ne budete pokoravali nećete imati ništa u crkvi!“.

Dalje je vladika zapitao preteći: „Odakle su!“ „Ako možete bez episkopa idite slobodno u carstvo nebesko!“ „Prekidajte!“ „Koji je ovaj narod?!“

„Gde je sveštenik?“ „Odakle ste vi!?“ „Dosta, dosta!“ „Ako ste vernici, slušajte svog episkopa!“ Neko od pojaca je rekao: „Slušamo svoju crkvu“.

Vladika je rekao: „A šta je episkop!?“. Neko od pojaca je ponovo rekao: „I vladika Nikolaj je tako služio“.

Vladika: „Prekidajte! Od danas prekidajte!“ „Crkva i spasenje su onde gde je episkop!“.

Pitam se, ko je taj čovek koji duhovno spasenje uslovljava svojim prisustvom?

Ko je taj isti čovek koji sebe poistovećuje sa crkvom? Nije li se možda predstavnik crkve isuviše uživeo u ulogu vlasti koja sobom nosi prevekovni izvor svih zala – gordost?

Osećam nekako da nešto nije dobro…